Samovolja pojedinaca i grupa
Prosena starost rezervnih oficira. - Rad koji nije bio odgovarajue vrednovan. - Maehinski odnos prema rezervnim stareinama. - Status podoficira i oficira kao predmet obrauna monika. - Ostavljeni na milost i nemilost stihije rata. - Disciplinu su naruavali svi. - Razvrstavanja na "partizane" i "etnike". - Ubacivanje klica razdora. - Ni svakojake ucene nisu bile retkost. - Ugroavanje ivota graana nesrpske nacionalnosti. - Bogatstvo iskustava u nedisciplini
Prosena starost rezervnih oficira iznosila je 38,9 godina. Do 30 godina starosti bila su 1.332 oficira ili 31%. Preko 50 godina starosti bilo je 720 ili 17 odsto.
Rezervni oficiri su uporno odbijali da prihvate dunosti komandira vodova i eta. Na tim dunostima zadravali su se uglavnom oficiri koji su in dobili na neki drugi nain, a nisu imali kolu rezervnih oficira. Na Baniji su bila evidentirana 754 rezervna oficira. Od njih 601 je imao kolu rezervnih oficira, 153 su inove dobili na druge naine. Od onih koji su imali kolu rezervnih oficira samo je devet bilo na dunosti komandira osnovnih jedinica. Oko 60% onih koji nisu imali kolu rezervnih oficira bili su na komandirskim dunostima.
Na kursevima za dunosti komandira vodova, eta i baterija koji su odravani u nastavnom centru meu polaznicima je bilo do 15% onih koji su imali kolu rezervnih oficira. Ostali su bili vojnici bez inova ili rezervni oficiri sa inovima, ali bez kole rezervnih oficira.
Rad rezervnih vojnih stareina nije adekvatno vrednovan u Srpskoj vojsci Krajine, ali ni od strane drutvenih faktora u Republici Srpskoj Krajini. Zanemarivana je injenica da u komandovanju jedinicama nema razlike izmeu aktivnih i rezervnih vojnih stareina. I jedni i drugi su neprekidno u jedinicama, reavaju iste probleme. Rad rezervnog vojnog stareine iz nekih predrasuda ili neznanja manje je cenjen nego rad aktivnog. Rezervne vojne stareine su u 1991. i 1992. godini odigrale presudnu ulogu u borbi sa hrvatskim jedinicama. ak se iz nekih razloga i izbegavalo da se to javno prizna. Kao da bi to umanjilo znaaj uspeha vojske u celini.
Moral u Srpskoj vojsci Krajine
Na maehinski odnos prema rezervnim vojnim stareinama ukazuje itav niz injenica. Tako je, pri upuivanju u oficirsku kolu u Centar vojnih kola "Rajko Bala" u Banjaluci, meu polaznicima bilo ak i rezervnih oficira sa inom kapetana. Po zavretku kolovanja i oni su "unapreivani" u in potporunika, iako su neki od njih doli sa dunosti komandanata bataljona ili diviziona. To, naravno, nikoga nije moglo motivisati da vri dunost komandira jedinice u ratu. Rezervne stareine u Srpskoj vojsci Krajine, sa vie nego bednim primanjima, nisu mogli da izdravaju porodicu, zbog ega su bili primorani da "bee" iz vojske, i da egzistenciju obezbeuju na druge naine, ukljuujui se ak i u verc. S druge strane, rezervnim vojnim stareinama se tolerisalo ono to je nespojivo sa au rezervnog oficira. Tako je jo 1991. godine jedan broj rezervnih oficira odbijao da komanduje vodom ili etom - baterijom. Zbog toga im nisu oduzimani inovi i nisu javno igosani. Nekima je omoguivano skidanje sa dunosti u jedinicama i odlazak na radnu obavezu.
Status podoficira i oficira koji su zavravali kolovanje u podoficirskoj i oficirskoj koli u Centru vojnih kola "Rajko Bala" Vojske Republike Srpske u Banjaluci postao je predmet obrauna monika, kojima je trebalo da bude svetinja, pomo i podrka Srpskoj vojsci Krajine. Prvobitno je usvojeno reenje da ta kategorija stareina u Srpskoj vojsci Krajine dobije status aktivnih vojnih lica. Dogovoreno je da im plate obezbeujje Vojska Jugoslavije (SRJ). To je i bio najvaniji motiv ljudi koji su se opredeljivali da preko traenog kolovanja steknu status aktivnog vojnog lica. Ali, dogovor nije potovan. Ni posle zavretka kolovanja dve generacije podoficira i oficira oni nisu mogli da dobiju svoje plate. Tretirani su u svemu kao aktivna vojna lica ali bez plata. Ta kategorija stareina je ostavljena na milost i nemilost stihije rata.
Traeno je da rade dan i no, da uestvuju u borbenim dejstvima, da pripremaju i obuavaju vojnike za odbranu, a da ne dobijaju plate. Svi su ih lagali, od komandanata do poslednjeg personalca. Moralna je tragedija to se ukorenila politika da se stareine laima "plaaju" za najasniju slubu narodu. Lai su poivale na obeanjima Beograda da e navedenu kategoriju stareina plaati Vojska Jugoslavije. Ta odluka nije realizovana samo zato to je nadleni organ Ministarstvo odbrane SRJ utvrdilo da "navedena kategorija aktivnih vojnih lica nema visoku spremu". udnog li licemerja kad se i pre njihovog polaska na kolovanje, u vreme velikih obeanja, znalo sa kakvim e se diplomama vratiti i rasporediti na dunosti.
Takav odnos prema stareinama po ugovoru, a pogotovu prema stareinama koji su zavrili kolovanje u Banjaluci, predstavlja direktan udarac na Srpsku vojsku Krajine i njeno osposobljavanje. Okolienje RSK da to rei i stalno izgovaranje prevarom iz Beograda ne samo to kazuje da ne funkcionie krajika pravna drava, nego da u njoj nedostaju ast i potenje.
Stanje discipline uzima se kao jedan od vanih pokazatelja u oceni i procenjivanju morala komandi i jedinica. Mada su o moralu u Srpskoj vojsci Krajine izricane pozitivne ocene, to se ne bi moglo rei i za stanje discipline. Ona je esto naruavana od strane svih kategorija pripadnika Srpske vojske Krajine. Opta je pojava bila da se nedisciplina vie tolerisala nego to se popravljala. Najee je u pitanju bila samovolja. Nepotovanje onoga to je nareeno vodilo je u sukobe. Rogobatnost nije nailazila na osudu. Izbegavalo se zameranje iz straha od olake upotrebe i potezanja oruja.
U arhivama komandi sauvano je na desetine primera destruktivnog ponaanja (maltretiranja potinjenih, uzimanje goriva, municije i drugih materijalno- tehnikih sredstava pod pretnjom orujem).
Pojedine stareine su omalovaavale institucije i sve oficire na viim dunostima u vojnoj organizaciji. I takvima se najee gledalo kroz prste, a njihova samovolja i krivina dela koja su inili nisu stavljana pod udar zakona i vojnih propisa.
Uoavana je i podvojenost meu stareinama u nekakvom razvrstavanju na "partizane" i "etnike". Pokuavano je u vie navrata da se u Srpskoj vojsku Krajine ubaci klica razdora po tom tobonjem kriterijumu. Bila je to gola ali popaljiva parola kojom se moglo uticati na jedinstvo vojske, pa i naroda. Svi oni koji su se po toj "osnovi" zalagali za podele, bili su za srpski narod u RSK neprijatelji kao to su Franjo Tuman i njegova soldateska. U Krajini je sreom postignuta saglasnost po tom "pitanju", pa su izbegnuti raskoli.
Komandovanje je uglavnom bilo nemono i nesposobno (neosposobljeno) da reava probleme nediscipline. Tome su doprinosili uslovi ivota i izvravanja borbenih zadataka vojnika i stareina, kao i nedostatak propisa adekvatnih ratnoj situaciji. Glavni tab Srpske vojske Krajine u takvim sluajevima, kao po pravilu, neadekvatno reaguje. Uglavnom upuivanjem saoptenja javnosti, u kojima se navode konkretni primeri nediscipline, a pre svega oni koji su imali za posledicu ranjavanje ili pogibiju. Apelovanja na borce i stareine da budu disciplinovani nisu mogla nita promeniti osim to su uznemiravala graane i pripadnike Srpske vojske Krajine do kojih su stizali apeli.
Javnosti su se saoptenjima obraali pojedini krizni tabovi optina. U njima se uglavnom govorilo o hapenjima pojedinih pripadnika Srpske vojske Krajine, MUP ili dravne bezbednosti, sa navoenjem konkretnih nedela ili zbog naruavanja zakona i reda. Neki e se karakterisati kao lica koja su se "otela kontroli". Saoptavae se osude i izricati pretnje. Ni svakojake ucene nisu bile retkost. Naalost, neke su i ispunjavane. Na primer, deavalo se da zatvoreni prekritelj zakona zahteva da razgovara sa ministrom unutranjih poslova, sa predsednikom vlade ili nekom drugom linou.
Samovoljna ponaanja pojedinaca i grupa demonstrirana su i napadima i ugroavanjem ivota graana nesrpske nacionalnosti. To se naroito deavalo posle napada hrvatske vojske na pojedine delove RSK (Maslenica, Divoselo, Teslingrad...). To e navesti predsednika RSK Gorana Hadia da izda naredbu sa ciljem da se sprei iseljavanje lojalnih graana hrvatske nacionalnosti. Glavni tab Srpske vojske Krajine e pokuati da neto i sam uradi. U nareenju za fiziku zatitu graana nesrpske nacionalnosti, od 16. juna 1993. godine, stoji: "U redovima Srpske vojske Krajine, pored najveeg dijela pripadnika srpskog naroda, bori se i manji deo graana nesrpske nacionalnosti. Neki od njih nalaze se u redovima srpskih branilaca od samog poetka rata na ovim prostorima, ispoljavajui potpunu lojalnost srpskim vlastima, hrabrost u borbi i solidarnost sa stradanjem naeg naroda. Kao takvi, stekli su potpuno povjerenje svojih saboraca i starjeina jedinica. S obzirom da su potpuno lojalni graani nae drave, smatramo da im je i ubuudue mjesto u naoj vojsci, i da je potpuno logino da njihove porodice nastave da ive na naim prostorima. Meutim, u posljednje vrijeme uestale su pojave uznemiravanja, maltretiranja i fizikog zlostavljanja pojedinaca i cijelih porodica nesrpske nacionalnosti, posebno Hrvata u zoni odgovornosti naih jedinica..".
Nedisciplina se pojavljivala u raznim oblicima i modalitetima. Na tom planu postignuto je pravo bogatstvo raznih iskustava. Tako su povremeno injeni pokuaji da se postavljaju zahtevi komandovanju iza kojih su stajale cele jedinice. Tako je 15. marta 1993. "Vojska 1. oklopnog bataljona" uputila odreene zahteve na adrese: Komande 1. oklopnog bataljona, 1. operativne grupe komande 7. korpusa, Glavnog taba Srpske vojske Krajine i Vlade RSK. Pored ostalog, ta "vojska" je traila smenu komandanta bataljona i njegovo liavanje ina. Pri postavljenju njenog komandanta ta "vojska" trai da se konsultuje. Meu zahtevima su i "ukidanje rezervnog sastava milicije", zatim donoenje vojnog zakona i njegovo stupanje na snagu odmah. Navedeni zahtev je zavren reenicom: "Smrt profiterima i ustaama".
Bio je ovo primer u kome vojnici reaguju odvojeno od svojih stareina. To je ujedno i potvrda loeg funkcionisanja sistema komandovanja. Oito je da vojnici zapaaju postojanje problema i da veruju da stareine ne ele da ih reavaju.
Tri meseca kasnije, juna meseca 1993. godine, doi e do reagovanja Benkovake brigade. Komanda ove brigade organizovala je miting, kao skup predstavnika naroda i vojske optine Benkovac. Upueni su pozivi najodgovornijim pojedincima iz dravnog vrha i Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Tekst poziva na miting je glasio: "Obraamo vam se sa zahtevom naroda i vojske benkovake optine da se odazovete i prisustvujete skupu koje bi civilne i vojne vlasti organizovale sa predstavnicima naroda i jedinica. Dogaaji koji su se deavali poslednjih nekoliko meseci doveli su do veoma teke i sloene situacije, kako kod stanovnitva tako i kod pripadnika nae jedinice. Svakodnevno su stareine ove brigade i predstavnici civilnih vlasti izloeni mnogim problemima i pitanjima na koja niti smo kompetentni, niti smo u mogunosti da odgovorimo.
Vojsku i stanovnitvo optereuju mnogi nagomilani problemi i pitanja tako da je dolo do znatnog pada morala zbog iscrpljenosti od dugog rata, kao i nepoznavanja konanog cilja, te sumnji u konaan ishod rata, jer nema zdravog kontakta naroda i vladajuih struktura".
Pripadnici Benkovake brigade traili su odgovore na vie pitanja a posledice su porazi u borbama za Maslenicu i Ravne Kotare, januara i februara 1993. godine. Traeno je da se na miting doe sa odgovorima na pitanja kao to su: ko je odgovoran za gubitak teritorija; zato mobilizacija nije pravovremeno izvrena; da li su sela Crno, Murvica, Savkovi, Islam Latinski, Islam Grki i Kai izgubljeni izdajom; da li e biti podrke SRJ; ta se preduzima protiv onih koji su pobegli iz RSK; koji je krajnji cilj u ovom ratu, kako e se, kada i na koji nain rat zavriti; zato se pojedini artikli iz humanitarne pomoi nalaze u slobodnoj prodaji u trgovini...
Insistiranje na konkretnoj odgovornosti rezultat je stanja i raspoloenja branitelja Krajine ali i opravdanih prigovora na raun onih koji rukovode dravom i vojskom.
Kada se jedna nacionalna grupacija nae u poziciji u kojoj su se nali Srbi u Hrvatskoj 1991. godine, od kljunog je znaaja organizovanost stanovnitva i spremnost graana da se suprotstave opasnostima koje neminovno slede. Zadatak je drave i svih njenih institucija da utiu i omogue pozitivno ponaanje stanovnitva prema ciljevima borbe za sopstveni spas i egzistenciju. Narod je pozivan na ustanak, koji je zapoeo aktivnostima milicije kad su Hrvati pokuali da je razoruaju. Graanima su davana razna obeanja, kako od onih koji su rukovodili otporom u Krajini, tako i od oficijelne vlasti Srbije i "krnjeg" Predsednitva SFRJ, kasnije i SRJ. Stvarala se slika o brzoj pobedi nad ustaama i opstajanju Krajine u Jugoslaviji. Prenaglaavano je pravo Srba da odluuju o sopstvenoj sudbini kao i spremnost Srbije da pomogne borbu Krajine sa Hrvatskom. Takav nastup prema narodu sejao je iluzije i lane nade o brzoj i lakoj pobedi.
Nagomilani problemi
Srbima u Krajini se govorilo da Hrvati ni pod kakvim uslovima ne mogu uspostaviti vlast nad srpskim etnikim prostorima. Nije se ukazivalo na probleme, tekoe i rtve koje Srbi u toj borbi moraju podneti. Bilo je daleko od svesti Srba da mogu opstati samo ako su spremni da se sami bore i da uz velike rtve istraju u borbi do konanog reenja. Nije se govorilo o iskuenjima kojima se narod neminovno mora izloiti.. Bilo je i zavaravanja poput tvrdnje da e rat biti zavren za pola godine do godinu dana, da e u borbama uz Srbe u Krajini biti Srbija, da e u borbi za spas Srba u Krajini uestvovati i Vojska Republike Srpske i sl. Kako je proklamovano sve vie odmicalo od stvarnog mnogi roditelji su se trudili da svoju decu sklone u Srbiju. Mnogo se i vojnih obveznika nalo u Srbiji, gde ih je od nasilnog povratka titio zakon. U Krajini su ostajali prvenstveno oni koji su tu izbegli sa prostora pod kontrolom hrvatske vlasti i ljudi starijih godita. Roditelji su ostajali u RSK da za sinove uvaju imovinu do konane pobede. Takvi roditelji su verovali da pobedu treba da donesu neki drugi Srbi, iz Srbije, a ne njihovi sinovi. Zbog masovnog odlaska vojnih obveznika iz RSK u Srbiju, jedinice koje su formirane u RSK bile su sa krajnje nepovoljnom starosnom strukturom. Prosena starost ete-baterije u Srpskoj vojsci Krajine iznosila je 48 godina. Pojedine brigade su imale prosenu starost svog sastava ak i iznad 50 godina.
Nizak moral naroda i vojske
Nepostojanje jasne nacionalne politike. - Oteano organizovanje stanovnitva i motivisanje boraca za borbu. - Graani su negativno reagovali na bilo kakvo upuivanje "svojih" vojnih obveznika na ratita van svojih optina. - Agresija Hrvatske na Zapadnu Slavoniju i njena okupacija pokopali su i poslednju nadu u mogunost uspenog suprotstavljanja RSK hrvatskoj oruanoj sili. - Posle tragedije u Zapadnoj Slavoniji narod vie nikome nije verovao
Nepostojanje jasne nacionalne politike i konanih ciljeva koji se oruanim otporom ele i mogu ostvariti oteavalo je organizovanje stanovnitva i motivisanje boraca za borbu. Oruano organizovanje ostalo je od odlaska JNA iz RSK (maj 1992. godine) do konanog poraza (avgust 1995) na najniem i poetnom nivou.
U teritorijalnoj vojnoj organizaciji graani su se vezivali za svoja mesta i sela pa je bilo teko da se odatle bilo gde pokrenu. Jedva da se mogao oekivati uspeh u pokretanju vojnih obveznika van teritorija matinih optina. Svaka stopa izvan sopstvenog atara tretirana je kao tua. Teko da se iko hteo boriti izvan svoga praga. Zato je upuivanje jedinica sa prostora jedne optine u drugu ili jedne regije u drugu praktino bilo nemogue. Tome su se suprotstavljali kako vojni obveznici, tako i celokupno stanovnitvo. U praksi se nijedna formacijska jedinica zonskog i operativnog nivoa, nije kao celina mogla uputiti sa "svoje" teritorije na drugu, da bi uzela uea u borbenim dejstvima. Umesto formacijskih jedinica pristupilo se obrazovanju privremenih formacijskih sastava. Ti sastavi su formirani od ljudstva koje je uzimano iz raznih jedinica. Formiranje je trajalo od dva do pet dana. Uz mnogo molbi i raznih obeanja delimino se u tome uspevalo. A kad god su takvi sastavi dovoeni na prostore gde se izvode borbena dejstva, njihovo ljudstvo uopte nije bilo motivisano za borbu, i oportuno se ponaalo. Izbegavanje borbe manifestovano je kolektivnim odbijanjem nareenja, kao i pojedinanim ili grupnim samovoljnim naputanjem zona borbenih dejstava.
Nedisciplina uzima maha
I graani su negativno reagovali na bilo kakvo upuivanje "svojih" vojnih obveznika na ratita van svojih optina. Posebno je bio vidan otpor pokretanju vojnika i jedinica iz istonog dela RSK. Tolerisanje takvog ponaanja graana i nemo da se presee borbena opstrukcija imalo je krajnje negativne posledice po ukupnu sposobnost odbrane. ak je i neizbebno obuavanje vojnika- regruta predstavljano kao teko reiv problem za Teritorijalnu odbranu, odnosno Srpsku vojsku Krajine. Ratna situacija, stalna dejstva neprijateljske artiljerije po RSK, nedostatak stareinskog kadra za planiranje, organizaciju i rukovoenje borbenom obukom, kao i neraspolaganje materijalnom bazom za obuavanje, uslovljavali su da se regruti iz RSK upuuju na obuku u nastavne centre Vojske Jugoslavije. Ta odluka brzo je postala predmet svakojakih spekulacija.
Reakcije roditelja bile su bune i nepromiljene, esto podrane i od onih graana koji nisu imali decu na obuci u Vojsci Jugoslavije. Reakcije roditelja prenete su i na vojnike-regrute. Nezadovoljstvo je iskazivano tako to je odbijano polaganje sveane obaveze, traena je kraa obuka od one koja je praktikovana u Vojsci Jugoslavije. Insistiralo se na drugaijoj uniformi i "adekvatnijim" oznakama na kapama. Pojedinci su samovoljno naputali jedinice i prostor SRJ i vraali se kui u Krajinu. Roditelji i ostali graani su najee podravali takva ponaanja. Organi vlasti nisu nita inili da se sprei takva nedisciplina, koja je sve vie uzimala maha. U svemu tome, vojne vlasti su bile nemone. Obilasci vojnika na obuci i ubeivanja nisu dali skoro nikakav rezultat. U prvoj polovini 1994. godine naelnik Generaltaba Vojske Jugoslavije, posle brojnih pritubi od komandi u ijim jedinicama je izvoena obuka, nareuje da se sa prijemom regruta iz RSK prekine (izuzev jednog broja regruta tzv. kritinih specijalnosti).
Poetak obuke regruta u jedinicama Srpske vojske Krajine u prvi mah je naiao na dobar prijem kod graana. Ali, ve u toku obuke prve (julske) generacije vojnika (1994), stiu zahtevi za skraivanje obuke i vraanje vojnika-regruta u matine optine. Roditelji su sa svih strana zahtevali da im se deca vrate to blie kui. Zahteve roditelja podrali su organi vlasti u optinama, a nedovoljno promiljeno su prihvaeni i od tadanjeg komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine i predsednika RSK. O posledicama moe se suditi i po potonjim dogaajima.
Od vojnika koji su zavravali obuku u Srpskoj vojsci Krajine vren je izbor kandidata za kolu rezervnih oficira. Dok vojnici nisu znali da e posle obuke ii u svoje optine, u kolu rezervnih oficira mnogi su se dobrovoljno prijavili. To je omoguavalo izbor najboljih i najsposobnijih. Ali, kada se saznalo da e vojnici na kraju obuke ii u jedinice na prostorima svojih optina, masovno su odustajali od ranije izjavljenih elja da se koluju u koli rezervnih oficira. Stizali su, zatim, novi zahtevi.
Kada je u centrima Srpske vojske Krajine poela obuka druge partije regruta, dolo je do pritiska roditelja da se njihova deca ne upuuju na obuku van mesta ivljenja, to je, praktino, bilo neizvodljivo. Naroito je jak otpor pruan grupisanju regruta za obuku u garnizonu Knin. Najvei otpor je dolazio sa Banije i teritorija Istone Slavonije, Zapadnog Srema i Baranje. Tako roditelji sa Banije u maju 1995. godine organizuju pravu pobunu, blokiranjem puteva i podizanjem barikada. Ni brojni sastanci sa komandama brigada i korpusa nisu mogli privoleti roditelje da popuste. Znali su se i razlozi.
O borbenom, ratnom angamanu Knina i Kninjana, vladalo je veoma loe miljenje na celoj teritoriji RSK. Smatralo se da Knin nije dovoljno aktivan u borbi, da je najvie osloboenih od vojne obaveze sa prostora Knina, i da odatle jo nije upuena ni jedna jedinica za pomo na drugim prostorima.
Agresija Hrvatske na Zapadnu Slavoniju i njena okupacija, pokopali su i poslednju nadu u mogunost uspenog suprotstavljanja RSK hrvatskoj oruanoj sili. U narodu je dolo do protesta kojim se iskazivalo opte nezadovoljstvo i krajnje nepovernje u vlasti i Vojsku Republike Srpske Krajine. pasivan odnos Srbije, odnosno SRJ i Republike Srpske, prema agresiji Hrvatske izazivao je nedoumice i zaprepaenje. Traeni su odgovori na mnoga pitanja. Kako objasniti injenicu da dravna televizija Srbije, na dan agresije na Zapadnu Slavoniju, nije o tome obavestila javnost. Zar se u samo 23 sekunde, u veernjem TV dnevniku, opisuje tragedija i egzodus Srba iz Zapadne Slavonije? Zar Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske nisu htele ama ba nita da uine da bi se spreila agresija na narod koji se nije mogao odbraniti?
Vlasti i vojni vrh RSK nisu ni pomiljali da narodu saopte istinu. Zavaravanje je nastavljeno po ranijem scenariju, maltene kao da se nita strano nije desilo. Jedno od esto postavljanih pitanja glasilo je - zato se narodu iz Zapadne Slavonije, ako se ona nije htela braniti, nije dozvolilo da se iseli? Tokom 1993. i 1994. godine poprilino ljudi iz Zapadne Slavonije se iselilo, ali je kasnije iseljavanje brzo onemogueno. Reeno je da e se Zapadna Slavonija braniti po svaku cenu i da e u odbrani uestvovati Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske. Takve tvrdenje imale su toboe i podlogu u postojeim planovima za odbranu Zapadne Slavonije.
Posle tragedije u Zapadnoj Slavoniji narod vie nikome nije verovao. Porasla su iseljavanja sa svih prostora zapadnog dela RSK. Oficijelni organi RSK (civilni i vojni) spreavali su iseljavanje, sluei se i zavaravanjem uz uporne tvrdnje da e se RSK braniti i da e Vojska Jugoslavije sigurno uestvovati u spreavanju hrvatske agresije na "ostatak" RSK. Oni koji su narod ubeivali da ostane na svojim ognjitima bili su u sutini laovi i dvolinjaci, jer e istovremeno svoje porodice smestiti daleko od Krajine. Svakodnevne su bile intervencije sa najvieg nivoa, da se odreenim ljudima odobri odlazak u Srbiju navodno zbog neizbenih i neodlonih poslova, odakle se, naravno, vie nisu vraali.
Tipian je i primer optine Obrovac. Zvanini organi vlasti pokrenuli su akciju za kolektivno iseljavanje naroda. Nosilac akcije bila je Skuptina optine. Akcija je inicirana od pojedinaca iz Skuptine i Vlade RSK, sa ciljem da se krivica za pad Zapadne Slavonije adresira samo na predsednika RSKMilana Martia i na Srpsku vojsku Krajine. Otuda je delegacija Obrovca traila hitan prijem kod komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine generala Mila Mrkia. On je to odbio, pa je zatraen prijem kod predsednika RSK Milana Martia. I on izbegava da se sretne sa takvom delegacijom. "Izlaz" je naen tako to je 8. juna 1995. godine delegaciju primio ef vojnog kabineta predsednika RSK, general Milan eleketi. On e zabeleku o razgovorima sa delegacijom proslediti Glavnom tabu Srpske vojske Krajine, sa svojim miljenjem "da treba uvaiti njihovu ozbiljnu zabrinutost i razmotriti slabosti vojne organizacije na koje ukazuju".
Nakon svega i mnogih meupoteza, dolo je do sastanka u skuptini Obrovca, kome su prisustvovali predstavnici Optine, sve stareine Obrovake brigade, predstavnici Komande Dalmatinskog korpusa, Ministarstva odbrane i Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Iz nastupa predstavnika vlasti video se pokuaj da se dokae kako je Obrovaka brigada u "haotinom" stanju i da ona ne moe zatiti narod ako Hrvatska napadne Obrovac. Na primedbe da obrovaka vlast nije realizovala nijednu svoju obavezu prema odbrani, odgovoreno je tobonjim nedostatkom i propustima u zakonima i propisima. Pravo stanje stvari nije se htelo javno priznati.
Bilo je vie nego oigledno da su dogaaji u Zapadnoj Slavoniji deprimirajue uticali na narod i vlast Obrovca. Strah je postao dominantan. Meutim, nesporne su i injenice da su ulice Obrovca uvek pune oficira i vojnih obveznika. Vie ih je na ulici nego na poloajima. Ako se i sa takvim ponaanjem trae garancije da e graani biti sauvani od ustake agresije, koa e to zaustaviti Hrvatke kad krenu u napad.
elnici optine tvrde da je 60 posto graana spakovalo kofere za beaniju. Postavljaju na desetine pitanja, vide greke, propuste i izdaju u svemu. Sve je propust. Nema ansi ni za ta!
Stareine iz Obrovake brigade govorile su ono to misle i ne pokuavajui da poriu ocene i miljenja predstavnika optine. Porunik Lazo Vukevi poto je sa ponosom naglasio da je bio borac generala Ratka Mladia, prvo se upitao: "ta i kome ovo radimo?" Neshvatljivo mu je da "gubimo teritoriju a unapreujemo stareine". I on tvrdi da su izbeglice na teritoriji obrovake optine u nemoguoj situaciji. Zatim saoptava da je sa prostora Obrovca u SRJ otilo 116 vojnih obveznika. Istie zloupotrebu vojne obaveze.
Porunik Duan Joki, komandant bataljona, trai energiniju borbu protiv mafijaa, i tvrdi: da nedostaje zajednika i jedinstvena borba protiv dezertera. Kae da u bataljonu ima etu bolesnih. Podsea da se vojska mora obui, nahraniti i platiti. Ukazuje da je privoenje pobeglih i neodazvanih vojnih obveznika - slabo, zatim da je u brigadi manje komandovanja a vie dogovaranja i da stanje borbene gotovosti jedva zadovoljava. U porastu je otpor uspostavljanju reda i discipline.
Kapetan prve klase Radivoj Paravinja, komandant Obrovake brigade, govorio je po onoj narodnoj "bez dlake na jeziku". Izrazio je spremnost da u "svakom trenutku preda brigadu boljem i sposobnijem", jer se "nakomandovao". Govorei o stareinama u svojoj brigadi, naglasio je da je najmanje sposobnih da izvode obuku vojnika i jedinica. Po njemu, "dezerteri su problem koji Srpsku vojsku Krajine vuku u poraz". Ocenjuje da je "sve vea upotreba alkohola koju je nemogue kontrolisati..". Tvrdi da o invalidima i lanovima porodica poginulih niko ne brine, da o borcima uopte ne postoji organizovana briga, zatim da ne rade kole i privreda, da radna obaveza nije regulisana na nain koji bi bio prihvatljiv. Pita kako se na radnoj obavezi moe raditi dnevno samo po 8 asova, biti slobodan subotama i nedeljama i imati platu od 500 dinara, dok u isto vreme vojni obveznik provodi na poloaju dan i no i prima samo 40 do 50 dinara.
Iz sadraja i prikazanog stanja, lako se moe uoiti zato je nizak moral naroda i vojske, i otkud najave onoga to e se desiti 4. i 5. avgusta 1995. godine. Ovakav nastup organa vlasti optine Obrovac, poetkom juna 1995. godine, predstavljao je pripremu i generalnu probu za evakuaciju naroda i vojske, do koje e doi nepuna dva meseca kasnije. Stvoreni su uslovi da se lako i na mig, narod moe pokrenuti sa svojih ognjita. Oigledno je da su ovakve "pripreme i generalke" bile efikasnije i ubojitije nego sva hrvatska ubojna sredstva.
Vojnici i stareine Srpske vojske Krajine bili su predmet neprekidnog propagandno-psiholokog delovanja Hrvatske. Nisu bili pripremani da se tome odupru niti je stareinski kadar bio osposobljen da se uhvati ukotac sa raznim psiholokim dejstvima na svest i volju vojnika. Praktino, nisu znali da zatite ni sopstvenu linost.
Propagandno delovanje Hrvatske i njene vojske bilo je osmiljeno a baziralo se na dobro prouenom stanju i poloaju pripadnika Vojske Republike Srpske. Uz uee i pomo propagande svojih sponzora i mentora, Hrvatska je i te kako uspevala da porazno utie na svest srpskog vojnika i stareine. Znala je i umela, pre svega, da iskoristi i pojaa konfuziju u svesti pripadnika Srpske vojske Krajine koji su stvarali tzv. unutranji faktori. Nacionalna nesloga bila je dominantna, a stranake politike su svakodnevno ubijale volju za otporom i suprotstavljanjem neprijatelju. Psiholoko stanje u srpskoj vojsci bilo je velika nepoznanica za celokupno komandovanje Vojskom Republike Srpske kao i za one koji su vodili dravnu politiku. Emocije i emocionalna stanja pripadnika Srpske vojske Krajine nisu bila razmatrana ni na jednoj instanci komandovanja. Olako se prelazilo preko svega to je stvaralo emocionalni naboj srpskog vojnika i stareine ili to ga je totalno demotivisalo.
Slino je i kad su u pitanju problemi zamora, apatije, rezignacije... Nisu esto uvaavana ni bioloka ogranienja to je, uz iscrpljenost ubijalo i volju, jednom reju umrtvljavalo i demotivisalo ljudstvo. Vojnik se takorei mehaniki kretao, radio i ponaao onako kako mu je nametano. Preduzimljivosti i samoinicijative stalno je manjkalo. Nedostajala je briga i za sopstvenu sigurnost, za socijalno troenje vremena. Sa ljudstvom nije izvoena obuka niti neke druge vojnike aktivnosti. Jednom reju, vojnik je bio preputen sam sebi, pretvarajui se u pasivnog posmatraa stanja oko sebe. Povremeni obilasci ekipa iz pretpostavljenih komandi nita bitno nisu menjali. Deurstva se otaljavaju, pri emu veina spava. Rauna se na onu nedopustivu - valjda e nas neko upozoriti, sigurno e neko primetiti ako ta bude... Upotreba alkohola je esta i malo je onih koji ne piju. Stvara se navika da alkohol oputa a ne otupljuje i uspavljuje. Kad se sve to sabere, praktino, vojnik ivi kao poluvojnik. Ono to ne moe da izbegne, ini tako tek da se otarasi obaveze - traljavo, bezvoljno, povrno, polovino. Ne uzbuuje ga prekor. Ne bi ga mnogo radovala ni pohvala da je nekim sluajem i zaslui. Dok izvrava dobijeni zadatak, trudi se da uloi to manje a jedina ozbiljna preokupacija mu je kada e istei vreme da moe da krene kui. Desi li se da vojnik i neto posebno dobro uini, to ostali ili ne primeuju ili ne cene. Nedostaju zvanja i autoritet stareine, kao strunjaka i oveka, da bi svaki zadatak koji vojnik izvrava uao i u njegovu svest. Otuda i pomisao na komesare iz partizanskih jedinica ali bez ondanje ideologije i sa novim jasnijim nacionalnim ciljevima.
Ni rat ni mir
Borac sa navedenim karakteristikama je proizvod neosmiljenog vojnikovanja u uslovima "ni rata ni mira". On je i subjekat i objekat nevojnikog ivota i ponaanja. Nepreduzimanje mera da se stanje popravi gasi u vojniku volju i motivaciju da boravi u jedinici. Otuda se izlaz trai u neopravdanom bolovanju ili u nastojanju da se oglasi nesposobnim za vojnu vebu. U tome su, naravno, neophodni sauesnici u liku nesavesnog lekara.
Vojnik Srpske vojske Krajine bio je okovan i oiglednom nebrigom. Niko ga ne pita kako mu je porodica. Sa trideset dinara plate ne moe se preiveti. Kako se snai? Niko i ne pokuava da mu objasni dokle e trajati beda u kojoj ivi i ta e biti posle. Ne nudi mu se nita bolje. Nema ni propagandnog "ulivanja optimizma". Bie kako bude, a vojnik vidi i osea da je sve gore. Niko ne brine o ranjenim i porodicama poginulih vojnika. Ostavljanje ranjenih i poginulih u toku trajanja borbenih dejstava vojnik smatra najveom nebrigom prema oveku uopte. Sme li sebi dopustiti da mu se tako neto dogodi? Kad ga takve misli spopadnu i preokupiraju, jasno je da od takvog borca nema vajde. Moe se zato i zakljuiti da su vojniku Srpske vojske Krajine bili najugroeniji svest i volja. Manji je rizik bio od hrvatskih puaka i topova.
|
