Mlaka borba protiv verca
Crna berza i verc uli su u sve pore ivota i privreivanja u RSK. - ak e i prikupljanje pomoi za potrebe RSK u inostranstvu postati predmet naroite zloupotrebe i prisvajanja. - Ruenje SFRJ, samo po sebi, za Srbe u Hrvatskoj predstavljalo je tragediju koja je pojaavala strah od genocida. - Sukob reima u Srbiji i rukovodstva Republike Srpske bie poslednji udar na moral naroda i vojske u RSK
Privatnici su uvozili robu za svoje prodavnice sa peatom Crvenog krsta i potvrdama da se radi o robi humanitarnog karaktera. Te potvrde (sa peatom) prodavane su (za hiljadu maraka) u kancelariji Crvenog krsta u Kninu. Crna berza i verc uli su u sve pore ivota i privreivanja u RSK. Moglo se zaraivati samo ako se vercuje. Niko nije mogao opstati sa poslovanjem i proizvodnjom koja se bazirala na potovanju zakona i propisa koji su vaili u RSK. Tako se doguralo dotle da se vercovanje tretiralo kao priznata sposobnost. Tako je u decembru 1994. godine jedan vlasnik privatne firme u Kninu organizovao proslavu zaraenih prvih milion maraka. Proslavi prisustvuju zvanice skoro iz svih organa optinske i republike vlasti, i neke istaknute linosti iz vlade i MUP.
Glavni akteri
Uloga Borisava Mikelia i njegove vlade u vercu na teritoriji RSK bila je dvojaka. Vlada je bila duna da spreava verc, ali njena borba protiv vercera je bila mlaka i bez elje da se sve to presee. Mikelieva vlada je nadreene naine pomagala i omoguavala verc, a neretko i sama vercovala. O "poslovanju" i zaradama "Krajinauma", poznatog privatnika iz Petrinje Dragana iia, i drugih, naveliko se prialo i pisalo kao o vercu koji titi vlada i pojedini ljudi iz Ministarstva unutranjih poslova RSK. U svim tim aktivnostima bilo je i pojedinaca i grupa iz Srbije, pa i onih koji su u ime drave pruali pomo Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini.
Dolaskom generala Mila Mrkia na elo Glavnog taba Srpske vojske Krajine 17. maja 1995, porae nade da e se konano zaustaviti verc i poeti sa jaanjem odbrambene sposobnosti Krajine, uz pomo Beograda, koja je javno obeavana. Opet su Glavni tab Srpske vojske Krajine i Ministarstvo unutranjih poslova postigli dogovor da zajedniki spreavaju verc sa zapadnom Bosnom. Odlueno je da nijedan konvoj ne moe ui u zapadnu Bosnu bez odobrenja predstavnika navedenih institucija. Naalost, i taj dogovor je brzo pao u vodu. Velike pare opet su "krile" dogovore, a svemu su po pravilu kumovali toboe neki vii interesi.
Bie i naredbi da se otvaranjem vatre spreava vercovanje, pa ak i da se vercerske kolone i prostor gde se odvija verc tuku artiljerijom. Time je samo stvaran utisak da je protiv verca sve preduzeto i da se po svaku cenu mora zaustaviti. Kod pripadnika vojske to je stvaralo verovanje da se stvarno radi o presecanju verca. Ali, glavne aktere niko nije dirao. Oni su bili partneri i poslovni prijatelji ljudi iz vlasti, "donatori", i "dobroinitelji" kojima se "iz viih interesa" gledalo kroz prste. Poraavajue istine o svemu tome teko je opisati.
ak e i prikupljanje pomoi za potrebe RSK u inostranstvu postati predmet naroite zloupotrebe i prisvajanja. Pojedini Srbi iz dijaspore upuivali su na hiljade maraka pomoi, ali sve je to prolo bez uvida i kontrole nadlenih organa. U pojedine zemlje imigracije putovale su cele delegacije RSK sa ciljem prikupljanja pomoi. Vojska je dobijala odreena sredstva od pravoslavne crkve. Sredstva drugih delegacija ila su u MUP ili ostajala kod onih koji su ih prikupljali.
Ruenje SFRJ, samo po sebi, za Srbe u Hrvatskoj predstavljalo je tragediju koja je pojaavala strah od genocida i diktirala raskid sa verovanjima koja je komunistika ideologija silom nametala kako kroz ceo period narodnooslobodilake borbe od 1941. do 1945. godine, tako i kroz celokupni posleratni ivot sve do 1990. godine. Novonastala situacija traila je od Srba u Hrvatskoj okretanje sebi i onima koji im mogu pruiti pomo u prevazilaenju krize. Za opstanak i uspeh u borbi koja je zapoela, presudan znaaj imala je brza izgradnja morala naroda i Srpske vojske Krajine. Odrednice novog morala trebalo je to pre definisati i preneti do svakog Srbina na prostorima RSK. On je u osnovi morao biti oien od premisa ranije ideologije i predstavljati optevaeu normu neophodnog ponaanja i vladanja svakog svesnog graanina srpske nacionalnosti.
Patriotizam se morao zasnivati na najboljim tradicijama srpskog naroda, uz uvaavanje i tradiciju drugih, koje su nam bliske i istorijsko potvrenje. Organizovan pristup akciji izgraivanja morala podrazumevao je postizanje jedinstva i ciljevima borbe Srba u Hrvatskoj kao i o strategiji njihovog ostvarivanja. Oslonac na bogate tradicije srpskog naroda nikako nije trebalo da znai i prihvatanje strategija koje su primenjivane u ratu od 1941. do 1945. godine. Uz maksimalno uvaavanje pozitivnih iskustava, trebalo je graditi srpsku vojsku koja nije ni etnika ni partizanska. Zalaganja za bilo koju opciju iz prolog rata vodila bi u nejedinstvo i tekoe koje bi bilo nemogue prevazii. Vremena za nekakve akademske rasprave nije bilo. Morala se respektovati oigledna opasnost od hrvatskog faizma. Uspeh u suprotstavljanju opasnosti trebalo je traiti u spremnosti graana da podnesu tekoe i rtve koje je nametao rat sa proustakom Hrvatskom. To je trailo organizovanu akciju koja e obuhvatati sve graane i njihovo angaovanje u skladu sa potrebama borbe. Rat koji je Srbima u Hrvatskoj nametnut u sutini bio je borba za odbranu vekovnih ognjita i golog ivota i s tog stanovita ta borba je opravdana, nuna i neizbena. Drugu kariku morala ini pomo i podrka Srba i Crnogoraca iz SRJ i Srba iz Republike Srpske.
Razvoj dogaaja u procesu razbijanja SFRJ tekao je krajnje nepovoljno po Srbe u Hrvatskoj i zbog pristrasnog odnosa meunarodnog faktora. Srbi iz Hrvatske postali su tako predmet raznih pogodbi i ustupaka. U razgovorima i pregovorima najee su drugi odluivali u ime Srba u Hrvatskoj. Zakulisne igre Hrvatske i Srbije i pristrasnost meunarodnog faktora imae krajnje negativan uticaj na moral naroda u RSK. Zatim e sukob reima u Srbiji i rukovodstva Republike Srpske, biti poslednji udar na moral naroda i vojske u RSK, posle ega nije moglo doi do oporavka. U navedenoj konstelaciji svih tih odnosa raalo se i nejedinstvo unutar RSK, izmeu svih njenih relevantnih politikih faktora. Umesto jedinstvene politike, podreene borbi da se sauvaju teritorija i narod, na sceni e delovati vie politikih opcija sa krajnje suprotstavljenim ciljevima. Svaka od njih bie pod spoljnim uticajima. Neke e sprovoditi i interese onih koji su manipulisali RSK. Hrvatska e, uz neprekidne oruane akcije protiv RSK, pregovarati sa Srbijom i meunarodnim faktorom o reintegraciji RSK u avnojske granice Hrvatske.
Propagandno-psiholoki rat
Uz pomo meunarodnog faktora, a pre svega SAD i Nemake, Hrvatska e uporno i efikasno izgraivati svoje oruane snage i pripremati se da oruano presudi Srbima za sva vremena. Sve do poetka radikalne agresije protiv RSK, Hrvatska e voditi besomuan propagandno-psiholoki rat protiv Srba, kojim e pridobiti sve Hrvate za konaan razraun sa "pobunjenim" Srbima. Pretnje, teroristike akcije, suenja Srbima, posebno onima u odsustvu, proglaavanjem za ratne zloince svakoga ko ivi u RSK i nosi uniformu Srpske vojske Krajine i milicije, genocidnim akcijama tokom izvoenja pojedinih borbenih akcija, Hrvatska e znatno uticati na slabljenje poverenja Srba u RSK i u mogunosti njene uspene odbrane. Propagandna delatnost Hrvatske stalno e podsticati iseljavanje Srba i pad morala kod onih koji nisu mogli da napuste Krajinu. Takvim aktivnostima Hrvatske, Republika Srpska Krajina nije mogla i umela da parira.
Vlast Slobodana Miloevia u ime Srbije i SRJ, prihvatie jo krajem 1992. godine da se problem RSK reava u avnojevskim granicama Hrvatske. Time e i definitivno odstupiti od proklamovane ideje "Svi Srbi u jednoj dravi" koja je prekodrinske Srbe i digla na noge. Trudie se ta garnitura da dokae da Srbija i Crna Gora nisu niim i nikako uestvovale u ratu koji jo traje, i da su uvek bile za mirno reavanje jugoslovenske krize. Dvolinost se ne ogleda samo u prihvatanju reenja koja su za Srbe u RSK znaila isterivanje sa vekovnih ognjita, nego i to im nije saoptavano ta je sve Slobodan Miloevi dogovorio sa Hrvatskom i meunarodnim faktorima. Srbima u RSK nikad nije reeno da je Hrvatska od Slobodana Miloevia priznata u avnojskim granicama. On je to "morao uiniti" pod velikim spoljnim pritiskom, ali sve je to umeo i da prikrije. Srbi u RSK nisu znali da e ih Slobodan Miloevi ostaviti da se sami, sa orujem u ruci, izbore za verifikaciju otcepljenja od Hrvatske. Deo rukovodstva RSK koji je sprovodio politiku Slobodana Miloevia kleo se u Srbiju kao garanta i vojnog saborca za sluaj hrvatske agresije. Ekonomska pomo Srbije bila je velika i nesporna, pre svega u funkciji da narod preivi, ali i u funkciji zavaravanja u tobonju spremnost Srbije da ne dozvoli agresiju Hrvatske na RSK.
Gaenje motivacije i volje za otporom
Opstanak u Krajini vezan za garancije Srbije. - Slobodan Miloevi kao alfa i omega srpskog interesa. - Vlast je svesno zavaravala narod. - Veliki broj nesposobnih. - Oekivanje da e drugi izneti glavni teret oruane borbe. - Nedovoljno struno osposobljene stareine. - Mnogi propusti. - Pasivizacija rezervnih vojnih stareina. - Najhrabriji nagraivani inovima. - Zaturen bataljon najboljih boraca
Veina ljudi iz RSK dugo je verovala i svoj opstanak u Krajini vezala za garancije Srbije. Vie se verovalo u Srbiju nego u ono to je mogao da uradi sam narod RSK. Zato e gubljenje poverenja u obeanja iz Srbije voditi u siguran poraz. Politika Slobodana Miloevia samo naoigled stvarala je ubedljiv privid o spremnosti Srbije da krajike Srbe zatiti. A, u sutini, on je eleo da se na verovanju u prazna obeanja, sami Srbi u Krajini ratom odbrane, i da izbore samostalnost od Hrvatske. Pritom je Miloevi dugo verovao da meunarodni faktor nee dozvoliti Hrvatskoj da silom regulie srpsko pitanje. U pregovorima u ime svih Srba, u kojima je bio alfa i omega srpskog interesa, insistirao je na mirnoj reintegraciji RSK u Hrvatsku. Verovao je da e meunarodni faktori priznati rezultate oruanog otpora Srba ukoliko budu uspeni. U mnogo emu Miloevi se prevario pa su Srbi iz Krajine ostavljeni na cedilu. Jednom reju, u RSK je sasvim izostao proces pripreme Srba za opciju koju je morao da prihvati Slobodan Miloevi.
Moral u padu
Kad se sve to ima u vidu, jasno je to je ve od 1992. godine moral bio u padu i to je slabio iz meseca u mesec. Uzimajui oruje u ruke, narod je verovao da e se rat sa Hrvatskom zavriti za nekoliko meseci. Kasnije je uspavljivan verovanjem da e Srbija i Vojska Jugoslavije braniti teritoriju RSK ako Hrvatska pokua da silom reava srpsko pitanje. Komunikacija vlasti sa narodom vie je doprinosila slabljenju nego ouvanju morala. Vlast je svesno zavaravala narod. Ona je realizator parola da e RSK braniti Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske. Narod nije pripreman da sam vodi borbu za odbranu od radikalne hrvatske agresije. Od naroda je vlast traila da bude strpljiv, da podnosi tekoe rata i rtve. Umesto da narod suoe sa injenicom da ga niko drugi nee braniti i da sve zavisi od toga koliko e Srbi u RSK moi sami da urade za ouvanje svoje teritorije, vlasti su ga kljukale zabludama. Graani RSK nisu pripremani za konaan obraun sa hrvatskom vojskom. Izostale su i vojne pripreme za dugoronu borbu i rtvovanje. Malo je ljudi, ak i onih u uniformama, doekalo "Oluju" avgusta 1995. godine spremno da se bore do rtvovanja za opstanak RSK.
Evidentan doprinos ruenju morala dali su verc i kriminal, zatim stranake i politike iskljuivosti, a posebno nesposobnost velikog broja ljudi na funkcijama u vlasti Srpske vojske Krajine. Svi ti elementi svakodnevno su gasili motivaciju i volju ljudi za otporom i borbom. Na makroplanu izostajale su organizacijske mere koje je trebalo sistematski preduzimati od poetka stvaranja Srpske vojske Krajine. Nije uoen znaaj povezanosti morala naroda i vojske. Kao da se verovalo da ono to se deava u vlasti, meu graanima, ne moe uticati na stanje meu pripadnicima oruanih snaga. Najvie rukovodstvo Krajine nije bilo sposobno da vodi uspenu borbu za izgraivanje morala. To isto vai i za vojsku. Njeni organi za moral u komandama i jedinicama bili su malobrojni, nestruni i neadekvatno organizovani za izuzetno teke i sloene zadatke izgraivanja i odravanja borbenog morala.
Ako se uvaava stav da do konanog reenja odnosa RSK sa Hrvatskom nije moglo doi bez oruane borbe, onda je jasno da bez dobro opremljene, obuene i moralno jake Srpske vojske Krajine nije moglo biti uspene oruane borbe. Oni koji su prihvatali navedeni stav o ulozi oruane borbe oigledno su oekivali da oruanu borbu iznesu Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske, a da Srpska vojska Krajine bude samo jedan od uesnika te borbe. Oekivanje da e drugi izneti glavni teret oruane borbe imalo je za posledicu zanemarivanje priprema Srpske vojske Krajine za odbranu RSK. Kao da se verovalo da Srpska vojska Krajine moe odgovoriti obavezama i bez dovoljnog broja struno osposobljenih stareina. Dravni vrh nije hteo da shvati ta znai to to je Srpska vojska Krajine bila popunjena aktivnim stareinskim sastavom samo 26 posto. Od toga je na dunostima bilo samo 16 posto. Ni u jednoj armiji sveta nema rezultata bez odreene popunjenosti potrebnom kategorijom stareina. Uz sve to, aktivne vojne stareine u redovima Srpske vojske Krajine bile su esto na udaru neosnovanih kritika i optubi. Sejano je nepoverenje koje je prenoeno i na vojniki sastav.
Nedostatak aktivnih vojnih lica mogao se reiti dovoenjem to veeg broja onih koji su roeni u Hrvatskoj a nalaze se na slubi u Vojsci Jugoslavije, kao i dolaskom dobrovoljaca - stareina Srba koji su roeni u Srbiji i Crnoj Gori. Moglo se raunati i na osposobljavanje stareina iz redova mlaih vojnih obveznika sa teritorije RSK. Naalost, i pored navedenih mogunosti, Srpska vojska Krajine je ostala bez aktivnog stareinskog kadra. Kao da se i bez toga moglo. Kad se tome doda i nebriga prema aktivnim vojnim stareinama, jasno je zato je dolo do porasta zahteva oficira da se vrate u Vojsku Jugoslavije. Pojedinci su i uspevali u svojim nastojanjima, najee uz pomo veza i preutnu saglasnost nadlenih komandi i Glavnog taba Srpske vojske Krajine. To je raalo nezadovoljstvo stareina iji zahtevi nisu uvaavani.
Nasuprot tome, Glavni tab Vojske Jugoslavije nastojao je da u Srpsku vojsku Krajine uputi oficire i podoficire iz Vojske Jugoslavije koji su roeni na teritorijama bive RH, Slovenije i Bosne i Hercegovine. Pristup je bio isti svim stareinama. Nije se vodilo rauna o pripadnosti rodu slubi, inovima, dunostima na koje se mogu postavljati, niti o sposobnostima u skladu sa zadacima koje su stareine trebalo da izvravaju. I pored toga, mnogi su uspevali da izbegnu obaveze odlaska u Srpsku vojsku Krajine, bez ikakve odgovornosti. Neki su izbegli odlazak u Srpsku vojsku Krajine i skidanjem uniforme, odnosno penzionisanjem.
Prihvat stareina koji su Srpskoj vojski Krajine upuivani iz Vojske Jugoslavije bio je neorganizovan i sa nizom propusta i slabosti. Uloga komandovanja Srpskom vojskom Krajine svodila se na odreivanje dunosti koje su stareine morale prihvatiti, nezavisno od toga da li su ih mogli obavljati. O smetaju, ishrani i drugim egzistencijalnim pitanjima malo se vodilo rauna. Stareine su preputene same sebi - da se snalaze i niko nije vodio rauna o tome da su oni doli na odreeno vreme ili su prekomandovani. Kada su im isticali rokovi za povratak, najvei broj stareina je zadran bez ikakvog objanjenja. Otuda je bilo na stotine molbi i zahteva za povratak u Vojsku Jugoslavije.
Na te molbe se najee nije ni odgovaralo, a ako se to i inilo, nije se ulazilo u stvarne detalje i motive. Ipak, pojedini komandanti i stareine u Glavnom tabu Srpske vojske Krajine olako su odobravali povratak u Vojsku Jugoslavije pojedincima za koje su dolazile intervencije. Pojedinci iz redova aktivnih vojnih stareina ak su i samovoljno naputali dunosti u Srpskoj vojsci Krajine i odlazili u Srbiju, gde su otvarali bolovanja i ostajali van jedinice po vie meseci. Sve je to dovelo dotle da je komandovanje jedinicama poveravano i onome ko se tu zatekne, bez potovanja minimalnih kriterijuma koji garantuju uspenost rada. Olako su deljeni inovi, samo da se ima i stareina. Brigade i bataljoni poveravani su i takvim stareinama koje nisu ispunjavale nijedan od neophodnih uslova.
Masovno povlaenje
Upozorenja o slabostima i moguim posledicama takve prakse niko nije hteo da uje. Kao da je za sve jedini odgovor bio "ta se tu moe". Zbog takvog stanja sa aktivnim stareinskim kadrom, poveavao se znaaj i uloga rezervnih vojnih stareina. Ova kategorija je imala presudnu ulogu u Teritorijalnoj odbrani od koje je i obrazovana Srpska vojska Krajine. U kasnijem periodu doi e do pasivizacije rezervnih vojnih stareina. Opadao je njihov interes da se nau na elu borbenih jedinica. U 1994. godini kad je u vojsci postalo "vrue", dolazi do masovnog povlaenja rezervnih vojnih stareina u tzv. radnu obavezu. Odlazili su najsposobniji, i to bez konsultovanja komande jedinica i Glavnog taba Srpske vojske Krajine.
Mnogi vodovi i ete ostali su tako bez komandira. Upozorenja i reakcije nisu dali rezultate. Ministarstvo odbrane utalo je kao da sa tim nema nikakve veze. Pranjenju vojske doprinelo je i Ministarstvo unutranjih poslova, primajui rezervne vojne stareine u svoje sastave, ne vodei rauna o potrebama Srpske vojske Krajine. Veliki broj rezervnih oficira naao se na dunosti obinih milicionera pozornika, a vodovi i ete ostajali su bez kvalitetnog stareinskog kadra. Takvu praksu ovog ministarstva pokrivala je saglasnost Ministarstva odbrane i predsednika RSK
U avgustu 1994. godine RSK je raspolagala sa 4.325 rezervnih oficira i 4.804 rezervna podoficira. U evidenciji stoji da je teritoriju napustilo 311 rezervnih oficira (oko 7 posto). Meu rezervnim oficirima bilo je 543 (13%) koji su izbegli sa teritorije Hrvatske u RSK.
Od svih rezervnih oficira kolu rezervnih oficira zavrilo je 3.027 (oko 70%). Na druge naine in rezervnog oficira dobilo je 1.298 (oko 30%). Najvei broj ovih stareina dobio je in zato to se u ratu isticao hrabrou i dobrim vojnikim dranjem. Tako je u ratu, u periodu 1991-1993. godine in rezervnog potporunika dobilo 551 lice. To su bili najhrabriji borci i zato su nagraivani inovima. Naalost, to se pokazalo krajnje neproduktivno, pa ak i tetno za Srpsku vojsku Krajine. Ova lica, sa inom potporunika, nisu vie mogla biti vojnici, a u isto vreme bili su neosposobljeni da vre dunost komandira voda u ratu. Na taj nain, zaturen je bataljon najboljih boraca kojima je raspolagala Srpska vojska Krajine.
Pokazae se kao loa praksa i nekontrolisano unapreivanje u inove oficira. To je ruilo ugled oficira vie nego to se verovalo i pretpostavljalo. U prve tri godine rata po jedan in oficira dobilo je 987 lica, po dva cina 119 lica, po tri 12, a vie od tri puta unapreena su trojica rezervnih stareina. Najvie unapreenja bilo je u in potporunika - oko 66% svih unapreenja, zatim u in porucnika oko 23%, u in kapetana - oko 9%, u in kapetana prve klase - oko 6%, itd. U periodu 1991-1994. godine 836 lica postali su rezervni oficiri.
|
